Kaskader Zoran Vranov

Umetnost kaskaderstva

Njegov oficijalni sajt je   www.kaskaderi.com      mob: 063 8 555 222

Kad je u rodnom Boru, u šestoj godini počeo da puši i skače s krova lokalne garaže, nije ni sanjao da će jednog dana biti član Ruske akademije kaskadera. Zoran Vranov je trenutno jedan od najzauzetijih srpskih kaskadera, dok razgovaramo telefon mu stalo zvoni, očekuje ga set na filmu Srđana Dragojevića "Sveti Georgije ubiva aždahu"

 U septembru planira da izda i DVD o kaskaderstvu, koji će, kako se nada, biti i dobra škola za buduće kaskadere.

Profesija koja po prirodi ima visoki koeficijent profesionalnog rizika, povrede koje mogu da znače kraj karijere, ako ne i nešto gore, nisu pokolebale Zorana, koji za sebe tvrdi da je, pre svega, gimnastičar i trener ( gimnasticki klub Pobednik), ekstremni sportista, pa tek potom kaskader.

"Uvek sam bio aktivniji od ostale dece i posedovao sam izraženiji takmičarski duh, ne volim da gubim, zbog tuđih grešaka, pa zato i ne volim kolektivne sportove u kojima zavisim od ostalih saigrača. Trenirao sam sve i svašta, a najviše gimnastiku, borilačke sportove i atletiku", priča nam Vranov.

Pre nego što je počeo da se ozbiljnije bavi kaskaderstvom, ipak je završio Fakultet za sport i fizičku kulturu u Beogradu. Zoranova prva ljubav i osnovna preokupacija je, ipak, gimnastika, koju smatra bazom za većinu sportova. Glavni je čovek u Gimnastičkom klubu "Pobednik", koji od septembra kreće s radom. Žao mu je što je Beograd, kako kaže, jedina metropola koja nema gimnastičku halu.

"Pogrešna je pretpostavka da su gimnastičari ljudi niskog rasta. Jedan od olimpijskih pobednika u gimnastici je svojevremno bio izbačen iz jednog kluba, jer su mu rekli da je previsok za gimnastiku. U inat takvim prognozerima on je postao olimpijski pobednik", uverava nas Zoran Vranov.

MESAM kao odskočna daska
Zoran nije nikad mislio da će biti kaskader, a ovom profesijom je počeo da se bavi slučajno na MESAM-u, 1992. godine.

"Slučajno sam radio kaskadu, a da nisam znao da je to kaskada. Imao sam oko 20 godina, vozio sam skejt i družio se s "Tapirima" koji su me pozvali da napravim jednu akrobatiku na sceni, par salta i premeta, bez pripreme. Ljudima se to dopalo i usledili su pozivi".
 
Prvi film koji je snimao bio je "Slatko od snova", u kojem je izveo salto duž auta koji juri prema njemu. Sledili su filmovi “Janez”, “Kupi mi Eliota”, “Sivi kamion crvene boje”, “Nebo iznad krajolika”, brojne reklame…

Specijalista je za visinske padove i skokove u vodu s velikih visina, akrobatske skokove u vodu... Radio je "gorenja", vozio paraglajding…

"Nije često da su gimnastičari i kaskaderi. Dobri vrhunski gimnastičari neće da rizikuju povredu kao kaskaderi. U svetu su trenutno trend kaskaderi specijalisti. Prosek mog skoka je 35 metara na glavu sa Starog železničkog mosta" , kaže Zoran.

Holivud
U Srbiji za kaskadere nema previše posla, snima se malo filmova, a najmanje akcionih u kojima mogu da dođu do izraza kaskaderske veštine. Zoran Vranov je član Svetskog udruženja kaskadera, a znatiželja i avanturistički duh doveli su ga i do Holivuda, gde je u Paramount studiju prisustvovao i godišnjoj dodeli nagrada najboljim kaskaderima. Ove nagrade su pandan Oskaru.
 
"U Americi se kaskada ozbiljno radi. Po šest meseaci se planira, šta i kako, kod nas kaskader čuje, šta će da radi pet ili šest dana pre snimanja. Dodela ovih nagrada je veliki šou kojem prisustvuju i Švarceneger, Van Dam, Brus Vilis... Presrećan sam što sam tamo bio, ali Amerika, ipak, nije za mene", ističe Zoran Vranov.

Kaskader kojeg svetski mediji ocenjuju kao nesalomljivog čoveka je sigurno Lari Ripenkrojger (Larry Rippenkroeger). On je adrenalinski ovisnik i kaskader, koji i pored tek zaceljene napuknute lobanje, slomljenog rebra, smrskanog ručnog zgloba i probušenih pluća radi na svom povratku na scenu.

Povrede, velike ili male, ne slome lako kaskadere. Psiholozi mogu da drže simpozijume o tome šta je normalo, a šta ne, a ovi ljudi i dalje rade samo svoj posao za koji mnogi priznaju da im je u krvi.

"Pravi kaskader po meni je onaj ko rizikuje život. Ja sam svestan da ispadam iz klišea, šta ću takav sam, tražim izazove i adrenalinskim sam zavisnik", jasan je Vranov.
 
Priča da je jedina povreda za koju je on odgovoran ona kad je u šestoj godini pao sa krova šupe.

"Ja sam veštinu sticao na skejtu i u nepredvidivim situacijama, tako da sada mogu brzo da reagujem, pomogli su i treninzi gimnastike jer sportista uči kako da padne. Ja pre svega radim sa svojom težinom i ne dižem tegove, jer bi mu to smetalo da delujem u deliću sekunde. Treniram četiri puta nedeljno, po jedan ili jedan i po sat. Jedina ozbiljna povreda, koju sam imao nastala je prilikom gorenja, kad mi je vatra zahvatila ruke.

Kriv sam što sam verovao pirotehničaru, koji mi je na set doveo njegovog pripitog pomoćnika. Imam dobre snimke svega, a to gorenje nije strašno, ako radiš s profesionalcima. U principu sam veoma uredan, kad radim skokove prekontrolišem teren, zaronim u vodu da proverim dubinu pre nego što skočim", priča Zoran.

Naš sagovornik i pored svega navedenog deluje kao izuzetno smiren čovek. Bez psihološke stabilnost i urednog ličnog života nema uspeha, pa i u kaskaderstvu.

"Potreban je unutrašnji mir. Nije svejedno kad na vas ide auto brzinom od 80 kilometara na sat, a vi treba da ga preskočite. Treba dosta psihološke pripreme, ni ja nisam mogao da zamislim da je to tako strašno. Znam da mogu da preskočim nizak kabriolet bez odskočne daske, može i kombi, ali kad krene vozilo pojavi se i crv sumnje i hiljadu, šta ako...", priznaje Zoran Vranov.

Kaže da nije vernik, da veruje u ono što vidi i u sudbinu i dodaje da se povrede mogu destiti bilo gde i da se 60 odsto ozbiljnih povreda kaskadera desi, nigde do, u kupatilu!

Zoran nema uzora, a kaže da ceni rad mnogih starih kaskadera Miše i Zvonceta.

Kaskaderi i budućnost

Gigantski napredak u oblasti tehnike proteklih decenija, velika dostignuća u oblasti vizuelnih efekata učinili su da mnogi smatraju profesiju kaskadera zanimanjem prošlosti izlišnim u 21. veku.

"Montaža i tehnika napreduju i ima osnova za ovakve stavove. Pitanje je da li će uskoro biti potrebni i glumci. Smatram da će ipak potreba za autentičnim doživljajem uživo opstati, biće mesta za kaskadere u raznim događajima revijama, šou programima", kaže Vranov.

Finansije su Zoranov motiv u poslu kaskadera samo 30 odsto. Kaže nam da su honorari i dnevnice kaskadera po danu 100 evra na setu.

"I da ne radimo nešto zahtevno cena je 100 evra. Zahtevnije stvari se pogađaju, mada postoji i cenovnik. U Holivudu dnevnica iznosi 800 dolara. Moj drug Dilan, koji igra Spajdermena u drugom delu, snimao je jednu i po godinu na Karibima 'Pirate'. Priznao mi je da je za taj film uzeo 200.000 dolara. U velikim produkcijama kaskaderi su odlično plaćeni, ali naši honorari u odnosu na honorare glumaca i posebno velikih holivudskih zvezda su smešni", kaže Vranov.
 
Pošto je u opisu posla svakog kaskadera "samo što nije", osiguravajuća društva kaskaderima nude nefer uslove, osigurani su samo tokom snimanja filma, dok reklame rade na ličnu odgovornost.

Teško je u Srbiji biti kaskader, priznaje Zoran, i dodaje da je on sticajem okolnosti imao sreću da vidi rad dobrih kaskadera u svetu i da boravi i u gradu kaskadera u Moskvi.

"U svetu ima razvijenijih škola, kod nas kad se radi gorenje odelo košta oko 2.000 evra, a može da se izgori u njemu jedno 15 puta, tumbaju se autombili, treba kupiti gelove za gorenje, a nemamo ni salu za vežbe", naglašava Vranov.

I pored svega ovog, ljudima nikad čuda, posao kaskadera opstaje, a njime se bave i žene, kao i čuvena Stanka, koju ni njenih troje dece nije zaustavilo u kaskaderskim pohodima. Šta se i kako se radilo porodica saznaje tek posle snimanja...

izvor:
Danijela Tadić (na dlanu)

29 Avgust 2010 | 13:51